Autor: Justin Garson
Nova paradigma postavlja stvari naglavačke.
Depresija je patologija normalne tuge. Psihopatija dolazi od deformisane amigdale. Deluzije nastaju zbog poremećenih dopaminskih veza. Kako izlečiti ludilo? Pronađi disfunkciju i popravi je—baš kao što popravljate pokvaren termostat ili ako ste mobilni telefon ispustili u klozetsku šolju.
Model bolesti nije nov. Nepoznat autor On the Sacred Disease, knjige koja je napisana 400 godine p.n.e, kaže da ljudi polude kada njihovi mozgovi postanu suviše vrući, hladni, vlažni ili suvi. Skoro 2500 godina kasnije, godine 2012, direktor američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje je izjavio da se „mentalni poremećaji mogu tretirati kao poremećaji mozga“.
Ovakav način razmišljanja je postao toliko uvrežen u modernoj psihijatriji da je teško primetiti da postoje i druge perspektive—to jest, da je ova jedna perspektiva samo jedan način interpretacije postojećih podataka. A mi je greškom tretiramo kao da je činjenica. Mentalni poremećaji su bolesti. Takođe, sunce se rađa svakog dana. Takođe, sendviči sa tunjevinom imaju tunjevinu u sebi.
Izvan paradigme bolesti
Teško je izaći iz stare paradigme, a da joj se ne da neko ime. Ona se može nazvati ludilo-kao-disfunkcija. Stara paradigma kaže da, kada je neko lud, onda je nešto u njemu polomljeno. Nešto u njihovoj glavi, telu, umu, ili duhu, ne radi onako kako je priroda to odredila da radi.
Međutim, postoji još jedna paradigma ili shvatanje, po kojoj je ludilo-kao-strategija. Ona kaže da neke forme ludila su odgovor na životne okolnosti i različite probleme. Nisu u pitanju defekti, već rešenja za egzistencijalne krize koje proganjaju našu vrstu hiljadama godina. Žuljevi su stvoreni kao odgovor na frikciju sa nekom površinom. Groznice su odgovor na infekciju. Da li su deluzije odgovor na bolnu stvarnost? Da li je depresija dizajnirani odgovor koji služi navigaciji kroz delikatne međuljudske odnose? Zašto da ne?
Evolucioni psiholozi često koketiraju sa idejom da neki mentalni poremećaji imaju svrhu, funkciju ili cilj. Ali oni nisu uspeli da vide je ovo gledište moderna verzija veoma stare ideje koja postoji u medicinskoj tradiciji.
Alternativna tradicija: ludilo-kao-strategija
Na primer, početkom dvadesetog veka, Frojd je spekulisao da su mentalni poremećaji njegovog vremena-histerija, kompulzivno ponašanje, deluzije—bile nesvesne strategije koje su tu sa nekim ciljem, a ne bolesti. One nam pomažu da simbolično ispunimo naše zabranjene želje.
Frojd je često podsećao svoje kolege lekare, da ne mešaju funkciju sa disfunkcijom, svrhu sa patologijom. Istina, Frojd je bio pogrešio u vezi mnogih stvari, ali nije bio u krivu kada je video ludilo kao nešto što postoji sa razlogom.
Jedno stoleće pre Frojda, nemački lekar Johann Christian August Heinroth, psihijatar, jesu nešto mnogo sličnije žuljevima nego raku. One su prirodni način da se um zaštiti od bolnih iskustava/realnosti. Oni čak mogu da sačuvaju osobu od još gore sudbine.
Negde u tom vremenu, francuski psihijatar Philippe Pinel je tvrdio da su psihotične epizode kao groznica. Psihoza nije bolest koju bi trebalo izlečiti, nego esencijalni deo procesa isceljenja. Pinel je smatrao da te epizode bi trebalo da se odvijaju i prolaze u sigurnoj sredini.
Pinelov savet je stajao u oštrom kontrastu sa savetom njegovog engleskog kolege Johna Haslama. Haslam je smatrao da pacijenti koji su usred psihotične epizode moraju da budu u striktnom režimu puštanja krvi, povraćanja i čišćenja.
Postoji mnogo toga što može da se kaže o ludlu-kao-strategiji i kako ono može da utiče na novi kurs istraživanja u psihijatriji. Na primer, Rosa Ritunnano i njene kolege, u poslednje vreme su načine na koji ovo može da se primeni na istraživanje o deluzijama/sumanutim idejama/obmanama.
Drugačije razmišljati o dijagnozi
Kako uopšte ludilo-kao-strategija može uticati na to kako mi—odnosno, bilo koja osoba koja je ikada bila dijagnostikovana sa nekim većim mentalnim poremećajem—mislimo o sebi?
Za neke od nas, ludilo-kao-strategija ima oslobađajući i osnažujući kvalitet. Ovo znači da naše deluzije ili zablude, naša depresija, naše epizode disocijacije, nisu nusprodukt defektnog uma. Umesto toga, one mogu biti pametni odgovori na probleme koje život svakodnevno „nabacuje“ na naša leđa: ljudi su, u ovoj paradigmi, jedinke koje konstantno stvaraju značenja o sebi i svetu oko sebe, pokušavajući da ga razumeju najbolje što mogu.
Poenta nije u tome da potpuno uništimo paradigmu ludilo-kao-disfunkcija ili da potpuno obezvredimo ovakav pristup u mentalnom zdravlju. Neki mentalni poremećaji zaista su dosta povezani sa biološkom osnovom, odnosno biološkom disfunkcijom. Jedan oblik demencije, na primer, ima uzrok u loše formiranim proteinima u mozgu. Obe perspektive mogu komotno da postoje—dokle god oslobodimo prostor za to.
Dakle, naš zadatak je da dozvolimo složenim perspektivama da postoje u složenom svetu.Prepoznavajući ludilo-kao-strategija kao validnu paradigmu nam pomaže da sretnemo i zadovoljimo širok spektar potreba koje oni koje društvo naziva/smatra ludima.
Prilagođeno sa:
Psihoterapija online 
7 thoughts on “Da li su mentalni poremećaji bolesti?”