Kraj terapije: Zašto je završetak toliko važan?

Šta podrazumevamo pod “završetak”?

Ako ste ikada bili na psihoterapiji, onda verovatno znate nešto o značaju završetka terapije. Ali da li je to što je bilo izrečeno imalo smisla?

Kada razmišljate o reči “kraj”, o čemu zapravo mislite? Kraju veze? Kraju dobre knjige? Odlazak sa posla? Promena frizera? Smrt? U pravu ste. Ovo su sve krajevi, i što ih više doživimo, to je veća verovatnoća da ćete oformiti model po kome se odnosite prema završecima.

Kraj terapije može da se posmatra i kao preuređivanje ormana punog garderobe u vašem umu: da biste napravili red, prvo morate da sve izvadite napolje, da stavite na pod i da sređujete jedan po jedan deo! Što ste duže na terapiji, to će vaša organizacija biti temeljnija i dublja, i što više budete pridali pažnje i vremena završetku, to ćete više sebi dati prilike da sve sredite na način koji vam najviše odgovara. Nema nikakve svrhe u tome da sređujete sve u organizovane gomile, ako umesto da vratite garderobu natrag u orman, nagurate sve zajedno unutra. Psihoterapija je proces analize i razumevanja svega o čemu razmišljate, sa ciljem da zadržite samo misli koje su vam od koristi. Davanjem vremena za dobar kraj, vi dajete sebi vreme da zaista vidite kakav ste napredak napravili, i da zaradite iskustvo uzajamno korisnog kraja, bez kajanja, tuge i anksioznosti.

Zajedno sa pružanjem pozitivnog iskustva završetka u celini, kraj terapije je i šansa da se zatvore sva vrata koja ste otvorili tokom rada na sebi. Proces psihoterapije, bilo daje kratak ili dugačak, verovatno je, bar donekle, uzdrmao način na koji razmišljate, a to zahteva vaše poštovanje. Kada u potpunosti završite posao koji ste počeli, vi sebi pokazujete poštovanje za sav naporan rad koji ste uložili, i ostavljate vrata otvorena da se kasnije vratite samorefleksiji.

Obrasci u našem ponašanju

Kao ljudi, mi smo stvorenja navike, i imamo tendenciju da pratimo isti ‘scenario’ iznova i iznova, pošto nam obrasci u ponašanju daju osećanje sigurnosti. Mi volimo da odgovaramo na situacije na isti način, zato što znamo kako će stvari na kraju ispasti. Ali, šta ako vas vaš obrazac ponašanja takođe čini anksioznim, uz osećanje krivice i straha? Mi formiramo obrasce u ranom detinjstvu—prvi put kada nešto uradimo, mi naučimo kako scenario ide. Bilo da je ishod pozitivan ili negativan, mi možemo da “uhvatimo” sebe kako preferiramo garantovani negativan ishod umesto manje ili više verovatnog ishoda koji može da bude nešto bolji.

Šta ako je vaš obrazac da, kada vas frizer grozno ošiša, umesto da mu se suprotstavite i sredite situaciju, vi se ljubazno povučete i kažete da je sve u redu—i više se nikada tu ne vratite? Ovo možda radite i u vezama: posle prvog sastanka, gde ste se osećali potpuno ignorisani i bez ikakve privlačnosti prema drugoj osobi, možda ste rekli kako je sve bilo prelepo i da želite da vidite njega/nju, a onda, kada vas pozovu kako bi izašli ponovo, vi se ne javljate.

Ovi završeci mogu da ostave gorak ukus u ustima—ne samo da niste dobili to što ste očekivali u susretu, nego možete biti ostavljeni sa osećanjem krivice zbog toga što niste rekli to što mislite, ili ste se možda osećali maltretirano, kada vam se udvarao neko ko jednostavno ne može da shvati vaše suptilne signale odbijanja. Ovakvi završeci nas ostavljaju zabrinutim u pogledu budućnosti, i mogu da nas “nateraju” da ostanemo u nezdravim situacijama, samo da bi izbegli ono što vam sada izgleda neizbežno u vašem sledećem završetku.

Ispitajte kako se nosite sa završecima

Kada se vratite na završetke koje ste imali, da li imate obrazac reagovanja? Da li izađete iz nečijeg života nečujno kao duh? Da li pravite impulsivne odluke i onda, bez razmišljanja o odluci, se kajete kada je već kasno? Da li dugo vremena brinete oko krivice i fokusirate se na potrebe drugih, umesto na svoje? Postoji mnogi načini da se nešto završi, ali postoje i mnogi načini na koje ovi krajevi mogu da budu nezdravi za vaše stanje ličnog blagostanja, ako ih ne promenite.

Kraj psihoterapijskog procesa

Ideja završetka psihoterapije je povezana sa iskustvo zdravog kraja—jednom kada smo nešto doživeli, onda je mnogo lakše to ponoviti u drugim aspektima naših života, što je suprotno od pokušavanja da promenite nešto što je nepovoljno bez ikakve pomoći.

Dakle, šta je pozitivan završetak? Dobri završeci mogu da budu kao matura ili diplomiranje—priznanje i proslava nečega što se završava, sa pogledom na to šta budućnost nosi. Uvažavanje onoga što je prethodilo, nevezano za to da li su u pitanju godine srećnog braka ili bračnih razmirica, jeste važan način da se krene napred bez otežavajuće sumnje. Ako možemo da završimo na način koji nas ostavlja sa osećanjem da smo promislili sve mogućnosti i doneli odluku koja nas najviše zadovoljava, onda možemo da dođemo do kraja bez kajanja. Ako ne uzmemo nešto vremena da promislimo, onda uvek može da ostane strah da ima još nešto što može da se učini, nauči, ili još prilika za konekciju koje nismo iskoristili.

Tipični krajevi psihoterapijskog procesa

Terapija se uglavnom završava na jedan od sledeća tri načina:

  1. Dogovoreni kraj terapije

Kada postoji dogovor između terapeuta i klijenta—kada postave zajedno kada će se terapija završiti ili zajedničkim istraživanjem toga kada će se kraj terapije desiti, odnosno kada se oba učesnika u terapiji slože oko toga da je proces gotov i zaokružen, a da su terapijski ciljevi ispunjeni. Ovakvi krajevi omogućavaju da postoji vreme kada će se obrađivati osećanja koja su pobuđena samom idejom kraja terapije, i otvara mogućnost povratka na terapiju u slučaju promenjenih okolnosti—kada dodatna pomoć možda bude bila ponovo potrebna.

  1. Jednostrano prekidanje terapije

Kada je prekid terapije jednostrana odluka—kada jednog dana jednostavno odlučite da vam je dosta terapije i prestanete da dolazite. Ovo stvara situaciju u kojoj i terapeut i klijent moraju da, svako za sebe, prorađuju osećanja koja se jave u vezi sa ovim prekidom: naprasni krajevi mogu da pobude rezidualna osećanja, poput kajanja, gubitka, razočaranja i odbacivanja za oba učesnika u terapiji, a prorađivanje ovih osećanja nasamo može da bude previše izazovno.

  1. Neizbežan kraj

Kraj terapije može da bude isforsiran—nekada se dešavaju stvari koje ne možemo da kontrolišemo—bolest, finansijske teškoće, ili logističke promene, sve to može da znači da terapija mora da se završi pre nego što ste spremni da se to dogodi. U idealnom slučaju, određeno vreme će biti odvojeno za elaboraciju prekida terapije, kao i diskusiju o budućim koracima, potencijalnom presumerenju ka drugom terapeutu, ali i razgovoru o emocijama koje su se javile u vezi neočekivanih životnih okolnosti.

Cilj za psihoterapeuta će biti da facilitira uzajamnu energiju sa svakim klijentom, kako bi obezbedio pozitivno iskustvo prekida terapije, koje može da bude asimilovano u klijentov obrazac ponašanja, sa nadom da će to pomoći klijentu da stvori nove, pozitivnije obrasce u životu van terapije.

Krajevi mogu da budu trivijalni—mi doživljavamo toliko mnogo krajeva, da ponekad zaboravljamo koliko su oni zapravo veliki. Na najdubljem nivou, svaki kraj će nas ostaviti sa nekom dozom žalosti, gubitka ili separacione anksioznosti. Čak i u situacijama kada smo nesrećni, kraj je povezan sa veoma komplikovanim osećanjima.

Za one učenike koji zaista mrze školu, kraj finalne godine može da znači veliko olakšanje. Međutim, zajedno sa pozitivnim osećanjima pojaviće se gubitak familijarnosti ili rutine, kao i snage koja dolazi iz znanja o tome gde stojite. U terapiji, čak i kada da vam više ne pomaže, ona je postala deo vaše životne rutine bar nekoliko meseci unazad, pa je veoma važno da uočite i pozitivne i negativne stvari koje su se desile do sada. Ništa nikada nije samo crno ili belo, i uočavanjem i priznavanjem suptilnih nijansi sive, vi doživljavate nešto u punoći, a to bi trebalo, ako je urađeno ispravno, da ne ostavlja gorak ukus u ustima—nego samo jasan osećaj razrešenja određenih problema.

Reći “zbogom” je mnogo više nego sama ta reč. Žaljenje boli, a promena može da bude zastrašujuća; ali kada napravite jedan korak unazad i istražite skrivene emocije, kao i kada prigrlite tranziciju i promenu, mi možemo da doživimo rast. Isceljenje dolazi sa prihvatanjem, ali i u učenju življenja sa bolom i gubitkom, kao i sa uzbuđenjem promene. Kada su proživljeni dobro, krajeva se ne treba plašiti, već ih prigrliti kao autentično ljudsko iskustvo.

Prilagođeno sa: https://www.thepalmeirapractice.org.uk/expertise/2017/10/18/ending-therapy-why-is-the-ending-so-important

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s